Putešestvije moje

Očigledno je da mi je dosadno u životu, čim sam počeo da pišem na blogu ovako često štos je u tome da sam povredio nogu i da još uvek ne mogu da hodam, pa moram da sedim kući… Tako da pisanje na blogu deluje jako primamljivo

Neću da davim o tome kako sam povredio nogu, verujem da to većinu ljudi nije briga. Ali kad sam povredio nogu, još uvek je povreda bila vruća, i mogao sam da hodam. Hodam, hmm? Bolje reći ćopam, verovatno jako zabavno gledano sa strane (meni nije bilo). Drugar me je odbacio do urgentnog centra, i tamo sam obavio pregled i to sve…

I sad se setih anegdote od tog dana koju želim da ispričam. Na urgentnom sam dobio uput i pratio proceduru. (Moram da priznam da me skoro bilo sramota, zato što mi je u tom trenutku moja povreda izgledala mnogo bezazlenije nego što je na kraju ispala.) Otišao na rendgen, snimio nogu i poslaše me u čekaonicu, pored malog prozorčeta da čekam snimke. Tu je prolazilo, ulazilo, izlazilo i cirkulisalo mnoštvo ljudi, što zaposlenih. što pacijenata. I u jednom trenutku kada su se sa druge strane prozorčeta našle 2 ili 3 bolničarke, čuo sam razgovor koji je otprilike ovako išao:

- Šta to igraš?
- Ma čekaj sad…
*** pauza ***
- Aha, a na kom nivou igraš?
(ovde sam propustio odgovor)
- Eh, na tom je mnogo lako, probaj….

I sad sam malo parafrazirao, ali poenta je tu, razgovor nije izmišljen… Negde sam video kako neko kuka na to kako službenice igraju Zumu po državnim preduzećima, ali ovo me još više oduševilo. U sred urgentnog centra, gde je non stop frka i gungula, neki nađu vremena i igrice da igraju… Eto toliko, samo kao mala zanimljivost, neću nikog da krivim i optužujem, ali mislim da je ovo samo jedan od detalja koji govori da u ovoj zemlji nešto ne štima kako valja…

Over&Out
S