Badnje veče, jedan od naših najvećih praznika, trebao bi biti najsrećniji, bar na ovaj dan bi se trebali setiti ko smo i šta smo, da se ujedinimo i budemo ljubazni jedni prema drugima… Stotinama godina unazad slavimo ovaj praznik, to je nešto što nam je ostalo od predaka, izuzetna je prilika ih se setimo. No, nažalost, vera je u poslednje vreme postala pomodarstvo, tako da je više postala puki “običaj” nego nešto više. Imam osećaj, i poprilično sam siguran da se većina ljudi sada drži vere zato što misle da je to moderno, i da idu u crkvu iz istog razloga. Kao, biću viđen u crkvi, zapalio sam sveće, stojao sam tamo za vreme službe. Zaboravio se izgleda pravi značaj crkve.

Pre tri godine sam zadnji put bio u crkvi na Badnje veče, na paljenju badnjaka i osvešćavanju istog. Što zadnji put, možda se neko pita? Pa jednostavno, razočarao sam se onim što sam video, i iznervirao se u isto vreme… Sveštenik je osveštao badnjak, krenuo da drži govor o tome kako je ovo veliki praznik, o Isusu, o miru i ljubavi i slozi, dok su neki govorili, pa je bilo smirivanja kao u osnovnoj školi. Po završetku njegovog govora, masa je krenula po badnjak. Krenula je, hm, pa to je blaga reč. Stampedo više odgovara. To me je dosta potsetilo na GSP. Trčanje za autobusima. Guranje pri ulasku. Otimanje mesta. Sve to, samo u crkvi, ne na ulici, i nije u pitanju autobus, već badnjak. Alo bre, ljudi! Da li ste ljudi?

Eto, tako, to je bio zadnji put kada sam bio u crkvi za Badnje veče. Do večeras. Reko hajde, idemo u sabornu crkvu, valjda će ljudi biti normalniji, valjda se sve promenilo, računam da je sve super. Ali ne, opet sam se prevario. Gužva pri paljenju sveća. Ajde, to nije strašno, normalno je, dosta ljudi je tu, veliki je praznik, računam ja. No naravno, opet guranje, opet prozivke i svađe. “Pobogu gospođo, kakav je to način! Mi trebamo ovoj mladoj deci da damo primer!”, reče jedna Narandžasta gospođa drugoj starijoj. Narandžasta zbog jakne koju je nosila. U pravu je žena, lepo joj je rekla. Zapalim tako ja sveće, iako su ljudi počeli preko glave da mi ih pale, ali ajde, računam ja gužva, nervozni su…

Krenusmo tako prema jednom od stolova na kojima se nalazio badnjak. Kako je bilo jos malo ljudi, stali smo u treći red. Uskoro je krenula i gužva, kao i pritisak od onih iza mene, tako da u sred službe nije bilo dovoljno mesta da se prekrstim. Kako je sveštenik završio priču i osveštao badnjak, rekao “Hristos se rodi!”, krenuo je talas. Sada znam kako je na severu i jugu na utakmicama. Nisam nikada bio, ali osećaj je verovatno isti. Masa me vuče. Ja ne želim da idem napred, ali me vuku sa sobom. Jedva sam se izvukao, odaljio par metara od gomile i posmatrao. Ljudi se guraju da uđu u masu, pokušavaju da se približe stolu i uzmu badnjak, i nastaje gužva. Sa njima je i naša Narandžasta gospođa, koja je među prvima uletela u gužvu, prohujaši pored mene i izguravši me laktovima dok sam izlazio iz mase. Jedva izlazi govoreći “Kakav je to način! Pa na šta ovo liči! Pa kakvi ste to ljudi!”. Pre samo minute se gurala isto kao i ti ljudi, a sada glumi neko poštenje i pravednost. Evo sada mi je muka kada se setim toga. Zapravo, ne znam da li mi je samo muka, nekako me u isto vreme i neka tuga obuzima, i gađenje. Kakav smo to narod.

Eto, tako prođe još jedan moj doživljaj u crkvi. Još jedan razlog da u crkvu svraćam u doba kada sam siguran da tamo neće biti ljudi. Nije da sada prozivam, da sam sada kao ja pravi vernik, ali želim da se osećam lepo kada odem u crkvu, smireno, onako kako bi i trebalo biti na tom mestu, a ne želim da posmatram divljake. Posle se pitamo zašto nam je sve u životu loše, a ne možemo da obuzdamo sebe na onome što nam je sveto, i da se potrudimo da bar pola sata budemo ljudi. U pitanju je Požarevac, ali ne verujem da je i u drugim gradovima bolje. Možete braniti svoje koliko god želite, ali verujem da je svuda manje – više isto. Naravno, čast izuzecima!

Hristos se rodi! Srećan vam Božić!

Druga pojava koja me nervira, a koja možda i nema direktne veze sa ovim su Maksi diskonti. Ne diskonti kao diskonti, nego redovi na kasama. Što redovi? Zbog 80% ljudi koji kupuju robu u vrednosti od 300-500 dinara na super ekstra odlične kartice, koje su nam tako olakšale život, o novcu ne moramo više da brinemo… Naravno, problem je što sa njima više brinemo (brinu) o novcu. U jednom trenutku je četvoro ljudi ispred mene kupovalo karticom (kao što rekoh, roba u vrednosti manjoj od 500 dinara), kod dve mušterije od četiri transakcija nije prošla. Onda ide rasprava, sa kasirkom, pa kako nije, pa ja imam novca, pa ovo nema smisla, pa šta sada, možda je to meni skinuto sa računa, a vi mi robu ne date, pa ovo je divljina, zovite šefa… Onda sve u krug, dok ja čekam u redu da kupim namirnice… Srpska posla, da vidi komšija da sam ja moderan…

No, bacite pogled na sledeći link, pa razmislite da li želite još da korististe elektronske isprave i novac…

Elvis je živ!

Hvala mu na tome, ulepšao mi je dan.

jos jedna zanimljiva:

http://eatliver.com/i.php?n=3026

Nađoše ljudi  55 disketa, šifrovanih… Nisu pokušavali da razbiju šifre… Ali Blic saznaje ekskluzivno šta je na tim disketama, pošto su verovatno uspeli da doznaju od Vidovite Zorke ili gospođe Angeline sa sudbonosnim brojevima… Naravno, niko ništa ne pita Milana Tarota kome ja lično najviše verujem…