Towel Day 2005, Insbruk, Austrija

Pošto nas je prošle godine bilo samo trojica, ove godine da najavim malo ranije, sa ciljem da napravimo malo veće okupljanje. Na primer, pogledajte sliku, tako to Austrijanci rade ne znam dal ste primetili, ali duž celog puta vise zastave (peškiri?) DON’T PANIC.

Hvala Dragani koja me podsetila, i koja će nam se, nadam se, pridružiti. U svakom slučaju svi ste pozvani, i bilo bi fino da se lepo ogranizujemo.

Toliko za sada, nemojte da paničite, i još jednom hvala Daglasu, za genijalnu knjigu.

U zdravlje!

Jea bejbe!

P.S. Četvrti početak, u svakom smislu

Uživajte,

S

HOW TO: Fix any computer, of a medium size and weight.

1. Stand up.
2. Pick the computer up and carry it using your hands/arms/muscles.
3. Walk to a window. Make sure it is closed. Do not open the window.
4. Vertically lift the computer into a position in line, or over your head
5. Propel the computer towards the window with a large force.
6. The computer should now have smashed the window and be sitting outside, which will have fixed your problem. If the computer has not broken the window and is not currently sitting outside, please repeat steps 1-5.

DON’T PANIC!

Za razumevanje značaja ovog dana morate prvo pročitati jednu veliku knjigu, velikog čoveka. Čovek je Daglas Adam, a knjiga, verovatno najsavršenija ikada napisana, Autostoperski vodič kroz galaksiju. (Čak me neće mrzeti da okačim linkove ka člancima na Wikipediji ) E kada saznate vrednost peškira u univerzumu, i koliko je važno da svaki stoper uvek zna gde mu je peškir, nadam se da ćete se pridružiti, nama nekolicini, koji odaju počast goresponutom gospodinu i njegovom delu Naravno pored toga i lepo zabaviti…

Na slici možete videti mene sa još dva dobra drugara, i verovatno jedina 3 stopera u Beogradu, oooooops zamalo da zaboravim, bio je još jedan, ali je bio sprečen poslom da nam se pridruži. Slika je sa Kalemegdana sa divnim pogledom na (Novi) Beograd. Inače na nesrećnom papiru piše “Belgrade hitchikers” i “Don’t Panic”. Ali se na žalost slabo vidi jer je slikano telefonom..

Mi smo se lepo proveli, ljudi nas nisu gledali previše čudno jer je bilo prilično toplo, samim tim nositi peškir nije bilo toliko uvrnuto. Istina uveče je već bio poneki začuđen pogled ali nama nije smetalo, jednostavno smo izrazili počast prema delu i autoru, i našu ljubav prema pomenutoj knjizi (ka autoru ne gajimo takva osećanja ). Sve u svemu sledeće godine očekujemo još ljudi, pa da lepo napravimo neko masovnije okupljanje (ko je spomenuo roštilj?) i da pokažemo svima kako se to radi

S

U zdravlje vam svima bilo!
S

Sad ide ono “јоš po nešto” iz naslova. Nađoh svoje mailove iz Kanade, što sam pisao raji koja je bila ovde. Ima nekih zanimljivih stvari pa ću verovatno uskoro izdvojiti neke delove, izbaciti previše lične stvari, i baciti ovde. Tako da će biti ponešto da se pročita

Neću da davim o tome kako sam povredio nogu, verujem da to većinu ljudi nije briga. Ali kad sam povredio nogu, još uvek je povreda bila vruća, i mogao sam da hodam. Hodam, hmm? Bolje reći ćopam, verovatno jako zabavno gledano sa strane (meni nije bilo). Drugar me je odbacio do urgentnog centra, i tamo sam obavio pregled i to sve…

I sad se setih anegdote od tog dana koju želim da ispričam. Na urgentnom sam dobio uput i pratio proceduru. (Moram da priznam da me skoro bilo sramota, zato što mi je u tom trenutku moja povreda izgledala mnogo bezazlenije nego što je na kraju ispala.) Otišao na rendgen, snimio nogu i poslaše me u čekaonicu, pored malog prozorčeta da čekam snimke. Tu je prolazilo, ulazilo, izlazilo i cirkulisalo mnoštvo ljudi, što zaposlenih. što pacijenata. I u jednom trenutku kada su se sa druge strane prozorčeta našle 2 ili 3 bolničarke, čuo sam razgovor koji je otprilike ovako išao:

- Šta to igraš?
- Ma čekaj sad…
*** pauza ***
- Aha, a na kom nivou igraš?
(ovde sam propustio odgovor)
- Eh, na tom je mnogo lako, probaj….

I sad sam malo parafrazirao, ali poenta je tu, razgovor nije izmišljen… Negde sam video kako neko kuka na to kako službenice igraju Zumu po državnim preduzećima, ali ovo me još više oduševilo. U sred urgentnog centra, gde je non stop frka i gungula, neki nađu vremena i igrice da igraju… Eto toliko, samo kao mala zanimljivost, neću nikog da krivim i optužujem, ali mislim da je ovo samo jedan od detalja koji govori da u ovoj zemlji nešto ne štima kako valja…

Over&Out
S

Badnje veče, jedan od naših najvećih praznika, trebao bi biti najsrećniji, bar na ovaj dan bi se trebali setiti ko smo i šta smo, da se ujedinimo i budemo ljubazni jedni prema drugima… Stotinama godina unazad slavimo ovaj praznik, to je nešto što nam je ostalo od predaka, izuzetna je prilika ih se setimo. No, nažalost, vera je u poslednje vreme postala pomodarstvo, tako da je više postala puki “običaj” nego nešto više. Imam osećaj, i poprilično sam siguran da se većina ljudi sada drži vere zato što misle da je to moderno, i da idu u crkvu iz istog razloga. Kao, biću viđen u crkvi, zapalio sam sveće, stojao sam tamo za vreme službe. Zaboravio se izgleda pravi značaj crkve.

Pre tri godine sam zadnji put bio u crkvi na Badnje veče, na paljenju badnjaka i osvešćavanju istog. Što zadnji put, možda se neko pita? Pa jednostavno, razočarao sam se onim što sam video, i iznervirao se u isto vreme… Sveštenik je osveštao badnjak, krenuo da drži govor o tome kako je ovo veliki praznik, o Isusu, o miru i ljubavi i slozi, dok su neki govorili, pa je bilo smirivanja kao u osnovnoj školi. Po završetku njegovog govora, masa je krenula po badnjak. Krenula je, hm, pa to je blaga reč. Stampedo više odgovara. To me je dosta potsetilo na GSP. Trčanje za autobusima. Guranje pri ulasku. Otimanje mesta. Sve to, samo u crkvi, ne na ulici, i nije u pitanju autobus, već badnjak. Alo bre, ljudi! Da li ste ljudi?

Eto, tako, to je bio zadnji put kada sam bio u crkvi za Badnje veče. Do večeras. Reko hajde, idemo u sabornu crkvu, valjda će ljudi biti normalniji, valjda se sve promenilo, računam da je sve super. Ali ne, opet sam se prevario. Gužva pri paljenju sveća. Ajde, to nije strašno, normalno je, dosta ljudi je tu, veliki je praznik, računam ja. No naravno, opet guranje, opet prozivke i svađe. “Pobogu gospođo, kakav je to način! Mi trebamo ovoj mladoj deci da damo primer!”, reče jedna Narandžasta gospođa drugoj starijoj. Narandžasta zbog jakne koju je nosila. U pravu je žena, lepo joj je rekla. Zapalim tako ja sveće, iako su ljudi počeli preko glave da mi ih pale, ali ajde, računam ja gužva, nervozni su…

Krenusmo tako prema jednom od stolova na kojima se nalazio badnjak. Kako je bilo jos malo ljudi, stali smo u treći red. Uskoro je krenula i gužva, kao i pritisak od onih iza mene, tako da u sred službe nije bilo dovoljno mesta da se prekrstim. Kako je sveštenik završio priču i osveštao badnjak, rekao “Hristos se rodi!”, krenuo je talas. Sada znam kako je na severu i jugu na utakmicama. Nisam nikada bio, ali osećaj je verovatno isti. Masa me vuče. Ja ne želim da idem napred, ali me vuku sa sobom. Jedva sam se izvukao, odaljio par metara od gomile i posmatrao. Ljudi se guraju da uđu u masu, pokušavaju da se približe stolu i uzmu badnjak, i nastaje gužva. Sa njima je i naša Narandžasta gospođa, koja je među prvima uletela u gužvu, prohujaši pored mene i izguravši me laktovima dok sam izlazio iz mase. Jedva izlazi govoreći “Kakav je to način! Pa na šta ovo liči! Pa kakvi ste to ljudi!”. Pre samo minute se gurala isto kao i ti ljudi, a sada glumi neko poštenje i pravednost. Evo sada mi je muka kada se setim toga. Zapravo, ne znam da li mi je samo muka, nekako me u isto vreme i neka tuga obuzima, i gađenje. Kakav smo to narod.

Eto, tako prođe još jedan moj doživljaj u crkvi. Još jedan razlog da u crkvu svraćam u doba kada sam siguran da tamo neće biti ljudi. Nije da sada prozivam, da sam sada kao ja pravi vernik, ali želim da se osećam lepo kada odem u crkvu, smireno, onako kako bi i trebalo biti na tom mestu, a ne želim da posmatram divljake. Posle se pitamo zašto nam je sve u životu loše, a ne možemo da obuzdamo sebe na onome što nam je sveto, i da se potrudimo da bar pola sata budemo ljudi. U pitanju je Požarevac, ali ne verujem da je i u drugim gradovima bolje. Možete braniti svoje koliko god želite, ali verujem da je svuda manje – više isto. Naravno, čast izuzecima!

Hristos se rodi! Srećan vam Božić!

Prosla godina je dobro počela, sećam se da sam se prvog dana iste malo prošetao sa devojkom i sestrom… Koliko se sećam, na TVu nije bilo ništa, kao i ove godine… Zatim se vratio u PO, napravio roštilj sa drugarima, ispili smo malo Jegera, taman se fino zagrejali i krenuli u grad, kada je Ganji otkazao akumulator pa smo probali da ga na gurku upalimo i gurali kao mamlazi jedno kilometar, odustali i onda se vratili nazad (gurajući auto naravno ). Rastreznili se, naravno Ostatak raspusta sam mahom normalno proveo, sedeli okolo, nešto programirao u OpenGLu i tako Zapravo, ništa ne znam koliko strava se nije desilo Evo baš večeras ponavljamo taj isti roštilj, samo se nadam bez gurke, ali je Jeger tu Voleo bih kada bi to prešlo u tradiciju Ove godine smo par puta roštiljali, i bilo nam je fino…
Eto, valjda od ocekivanja ljudi sada, to je ono što mi pada na pamet što se prošlog raspusta tiče… Ove godine sam izlazio, ostaje zabeležen DJ Hell, “oproštajni” koncert Bad Copyja, i Škabov nastup u SDu… Za sada mi ništa ne pada na pamet da me je tako oduševilo kao to… Ah, da, ovo dodajem kasnije Sainder Clainberg Desila se i moja prva Primatijada, za neupućene to je ekskurzija mog fakulteta, na kojoj je bilo bruka zezanja
Od muzike sam vrteo klasiku, ali neki top albumi koje sam slušao su Pearl Jam – Ten, GNR – Appetite for destruction, Škabo – Sam i Remek delo, Blokovski – Oblaci od oblaka 1, Ajzea – Ko da duvali smo lepak, RATM – RATM, BS – Sve što su izdali , Coldplay – Viva la vida, i posebno sam se oduševio Kanye Westom, takođe Bad Copy se vrteo, neki miks, Viklerov prethodni album je isto super, a i Ajzakov “Kajmak i katran” je fin … To je to, možda sam nešto zaboravio, ali mislim da je sve navedeno. Top razočarenja su mi Metallica, “GNR” (kakav je to GNR i da li se može nazvati tako) i Marčelo…
Od filmova se ne sećam da me je nešto oduševilo posebno, mada ih i nisam gledao nešto puno kada se sve sabere, ali sam gledao “Vratiće se rode”, i to mi je super serija, ponovo sam gledao “Mućke”… Prvi put sam odgledao “Klopku” u kojoj je Glogovac odličan, toliko dizana u nebo Turneja mi se nije baš svidela… Šta znam, ne mogu da se setim ničega toliko specijalnog…
Malo sam i čitao ove godine, npr. Elektrošok Lauren Garniera, Orvelovu 1984, Farenhajt 451 Reja Bredburija… Ostalo čitanje se svodilo na stručnu literaturu…
Što se struke tiče, godina je prošla, malo sam se igrao sa Gentoom da bih se vratio na Debian, bilo je i izleta u FreeBSD, išao sam na praksu u Republički zavod za Statistiku gde sam radio na CISCO opremi, planirao sam da spremim CCNA, ali sam u nekom trenutku odustao zbog frke sa kintom, imao sam posla sa strane, na nekima sam naučio odnose sa ljudima, i kako ne treba svima verovati tek tako… Krajem godine sam počeo da učim Python i za sada sam oduševljen, kao ničime do sada… Facebook je krenuo da me smara opasno, zbog previše pozera koji su tamo, tako da u zadnje vreme koristim Twitter, ima tamo ok ljudi koji kače i pametne stvari… Prešao sam na Google Reader, pošto mi je dosadilo da okrećem okolo sajtove i čitam, ovako imam sve na jednom mestu, a to mi baš odgovara. Blog i MFH sajt smo prebacili na novi hosting, i za sada je sve u redu sa istim.
Šta želim u novoj godini? Da bude dobra kao prethodna. Sada kada bacim pogled unazad, sve je bilo super, sve je prošlo odlično, i nemam se na nešto posebno žaliti. Ove godine željno iščekujem 10ti EXIT, novu Primatijadu i Debian Lenny kao Stable Čekam i završetak prvog dela studija, pa ćemo da vidimo kako će izgledati onaj drugi deo… Neka lista stvari koje želim da uradim je napravljena, voleo bih da je ispunim Voleo bih i da odem na more, na odmor, pošto nisam odavno Voleo bih i da Srbija krene napred, dosta je bilo cupkanja u mestu.
Eto, tako, sve u svemu, dobro je bilo, dobrom se nadamo, i samo napred