Jedan. Dva. Tri. Uvek je ta prva rečenica bila problem. Ne znam što, ali tako je uvek. Evo, baš i sada, posle toliko vremena od kako pišem neki ovakav tekst, isto je. Najveći je problem krenuti, napisati prvu reč, rečenicu, nekako složiti misli i krenuti dalje.

Kažem, dugo nisam radio ovako nešto. Zbog čega? Ne znam. Stvarno ne znam. Kada okrenem malo stranice unazad i pokušam da shvatim što nisam dugo pisao, ne mogu da ukapiram. Valjda je potreba za time nestala onog trenutka kada sam napisao maturski rad, kada se završila ta srednja škola, i kada je krenulo studiranje…

Ali bilo je vreme, da se rezimiraju neke stvari, da složim misli, stavim ih na papir… Odnosno ovaj virtuelni, ali kako god, možda je pravo pisanje i bolje… Kažem da složim misli, jer ih je jednostavno na hiljade. Mnogo stvari mi prolazi kroz glavu, ali onako, sto na sat, ne uspevam da pohvatam misli. Sve je baš kao u onom trenutku kada počinjete da shvatate ideju nečega, kada stvari krenu toliko munjevito da se otvaraju u vašoj glavi, čak i pre nego što profesor ili sagovornik stigne da objasni šta je trebalo. Kao što bi rekao Braca u Kenguru : „Hiljade nekontrolisanih misli mi proleće kroz glavu. Uf, jebote, imam nervni slom.“. Pa nešto otprilike tako, ovo je najbolji način da uhvatim neki red, da sve lepo svrstam.

Zašto baš sada? Pa, dosta događaja, dosta stvari je pokrenulo ovo. Možda i nisam skoro sa ljudima meni dragim pričao o ovim „ozbiljnim“ temama, a možda je i konačno došlo vreme da se latim „olovke“. Oduvek sam hteo da pišem, ali se nikada nisam uhvatio. Bivao sam lenj, bilo mi je glupo, mislio sam da će to oduzeti dosta vremena… Pa i jeste, sve to stoji, ali nema pravog i velikog razloga. Ali, dobro je, krenulo je sve, i nadam se da se neće završiti ovde.

Blog sam manje – više neredovno vodio, ali je bilo tema vezanih mahom za računarstvo, Linux, programiranje i slično. Izbegavao sam lične teme, jer nije bilo ovakvih tekstova, a nisam ljude želeo da smaram nebitnim detaljima ( Ko je rekao status na FB-u? Zašto imati potrebu pokazati drugim ljudima stvari poput: Ovaj kulira. Onaj uči da bi mogao u taj klub. Ova misli na svog dečka. Ona ga je načisto zaboravila… Odužila se ova zagrada, ali je jednostavno to tako, ne mogu ga ubaciti u ostatak teksta, a baš volim da koristim zagrade). Ne znam koliko ljudi prati ovo, ne znam koliko će tih ljudi pročitati ovu rečenicu i stići do ovog pasusa, ali je nebitno, nekako sada ovo radim baš za sebe, jer mi odgovara. Ako ipak nađete nešto zanimljivo ovde, i ako vam bude zanimljivo, dobro jest. Doduše, uvek možete preskočiti kategoriju Lično, u kojoj će ovi postovi biti smešteni. Pisaću u narednim postovima o različitim temama, biće tu svega i svačega, videćemo kako će se dalje ovo odvijati, nisam bio svestan ni kako će ovaj tekst da ispadne.

Sedam. Osam. Devet. I zaključak treba dobro napisati. U tome sam nekada bio majstor, odlično sam to radio, ali sve se izgleda zaboravlja vremenom. Uglavnom, lakše je. Bolje. Nekako sam uspeo da ispraznim svoju glavu, nekako sam sada mirniji, malo prazniji, sređenijih misli, pa ću lakše i brže zaspati. Ranije je to zbog tih brzih misli bio problem, sada će valjda sve biti u redu. Miran san je najvažniji u životu.